Одржана комеморација за Дејана Миловановића

Скупу је присуствовала породицa Миловановић, као и управа клуба на челу са генералним директором Звезданом Терзићем, председником Светозаром Мијаиловићем, спортским директором Митром Мркелом, техничким директором Марком Марином и оперативним директором Марком Петровићем. Од Дејана Миловановића су се опростиле и Звездине легенде, саиграчи, тренери, чланови Управног одбора, као и бројни спортски радници.

Након одавања почасти Дејану Миловановићу минутом ћутања, присутнима се обратио председник нашег клуба Светозар Мијаиловић.

- Напустио нас је Дејан Деки Миловановић. Напустио нас је изненада, тако млад, да је неверица толико велика да нам не дозвољава да ту чињеницу, страшну и неправедну, уопште прихватимо.Отишао је Звездин капитен, право са терена у вечност. Постигао је гол за своје ветеране и отишао на начин достојан највећих античких трагедија и упутио се негде горе, код свог оца Ђорђа. Трагедија без премца на такав начин. Декијева скромност, љубазност, посвећеност, дружељубивост, све су то биле његове врлине које су га, уз храброст и поштење, препоручивале да буде вођа. Био је дечак великог фудбалског талента. Наследник свог оца Ђорђа, познатог као Ђока бомба, који је седамдесетих и осамдесетих година носио дрес наше Црвене звезде. Деки је за први тим дебитовао 17. новембра 2001. године, након што је прошао све млађе селекције нашег клуба. Дебитовао је као момак са свега 17 година и већ наредне сезоне забележио је 35 такмичарских утакмица за Звезду, што му је био и лични рекорд у једној сезони. Памтићемо његове евроголове против Партизана, Кјева и многе друге… Памтићемо да је 2006. године постао наш капитен са само 22 године. Памтићемо и да је те исте године проглашен за најбољег играча лиге у анкети свих капитена суперлигашких клубова.

Освојио је три титуле шампиона државе и четири купа. Наступао је и за најбољу селекцију Србије, док је са младом репрезентацијом освојио две сребрне медаље на Европским првенствима, 2004. и 2007. године када је био и капитен. Наступио је за репрезентацију Србије и на Олимпијади 2004. године у Атини. Играо је у иностранству за екипе Ланса и Паниониоса. Остаје огромна жал за губитком таквог човека, пријатеља и звездаша. Благ, одмерен, драг човек, који је изазивао респект како својих клупских другова, тако и својих спортских ривала. Остаје велика празнина.

Понестају речи којима бисмо се опростили од нашег Декија. Његова љубав за фудбалом, његова страст и његов последњи додир фудбалске лопте, остаће дубоко урезан у сећању сваког звездаша. Отишао је Дејан Миловановић, остала је легенда о дивном човеку.

Великом играчу и правом капитену који је завршио живот на месту на којем је био најсрећнији. На терену, са лоптом. То је можда једина утеха у овом часу када утехе нема. Поштована породице, драга децо Лука и Стефане, у овом тужном и тешком тренутку за вас и за све звездаше, ми само можемо да вам кажемо да су врата Црвене звезда за вас увек широм отворена. Успомена на Дејана никада неће избледети. Почивај у миру драги наш Деки! Нека ти је вечна слава и хвала - рекао је Светозар Мијаиловић.

Од Дејана Миловановића се на комеморативном скупу опростио и његов кум и некадашњи играч Црвене звезде Милош Димитријевић

- Окупили смо се данас да одамо почаст нашем Декију, да поделимо успомене и да му се захвалимо за све што је учинио за сваког од нас. Никада нисам могао да замислим да ћу стајати овде и говорити ове речи. Још у понедељак ме је мој кум позвао и рекао: “Требаш ми дођи, ухвати неки лет из Француске, дођи да одиграмо ту утакмицу у уторак, треба да добијемо ове.”. Те његове речи ми и данас одзвањају у глави и заувек ће остати у мом срцу. Деки за мене никад није био само пријатељ, он је био брат и кум, неко ко је увек био део мог живота и ко је доносио радост и смех свима око себе. Његов осмех, његова шала увек у правом тренутку, његова спремност да помогне, то је оно што га је чинило посебним. Увек је имао неку шалу, а посебно када би шутнуо ону своју чувену бомбу, окренуо се према мени и рекао: “Куме, шта мислиш, јел качи ово можда голман?”. То је била наша шала, стално смо се смејали и уживали у тим тренуцима. Сећам се свих фудбалских утакмица које смо играли заједно. Професионални фудбал, мали фудбал, наши сусрети у балону на Јужном булевару, турнири, као и када смо играли за Звездару, за екипу ветерана. То нису биле само утакмице, то су биле приче и радости, заједнички тренуци, који ће заувек остати у мени. Увек ме је возио кући после прослава, тешко га је било наговорити да попије, е мој куме ко ће сад да ме вози кући после прославе. Оно што је Дексу заиста чинило јединственим јесте његова чиста душа. Био је поштен, искрен и увек спреман да помогне свима. Сви су били слаби на Дексу и заиста су га сви волели. Мало је људи за које се може рећи тако нешто, а Деки је био један од њих. Данас, иако осећам велику бол због његовог одласка, осећам и огромну захвалност и понос што ми је он био кум, брат по избору. Наравно, у његову част, све оно што је оставио за собом увек ће бити присутно и не брини куме пазим на твоју породицу као да је моја, поготово на твоју децу Луку и Стефана. Куме ова утакмица без тебе никада неће бити иста, твој ударац је био легендаран. Увек си давао голове када нам је било најтеже, када нисмо могли да победимо. У овом животу си нам показао колико је твоје присуство било непроцењиво. Деки, хвала ти за све, почивај у миру. Брате и куме мој вечно ћеш остати у нашим срцима. На крају испред породице и свих Дејанових пријатеља желим да се захвалим ФК Црвена звезда и њеној управи на помоћи и присуству у сваком смислу у овом тужном моменту - рекао је Милош Димитријевић.