Моја прича о Барију – Ратко Вучковић

- За мене је 29. мај државни празник. Највећи успех нашег фудбала који ће се тешко поновити. Веровао сам од самог почетка и прве утакмице. Иако смо одиграли 1:1 против Грасхиоперса, и то на Маракани. Нисам губио наду, ја сам по природи оптимиста и веровао сам да тим Љупка Петровића може направити резултат за понос. Тако је било и тог 29. маја. Пробудио сам се и отишао на стадион “Свети Никола” са реалном жељом да освојимо трофеј, а то су нам наши играчи и донели – почео је Вучковић.

Један од чланова нашег клуба са најдужим стажом описао нам је и како је изгледало његово, посебно одело које је носио на стадиону “Свети Никола”.

- Тај дан је почео као и сваки други, а био је као ниједан у животу. За памћење. Током читавог дана сам осећао позитивну атмосферу, једноставно навијачки дух је “вакцинисан” од бројних радости због победа и суза због пораза. Водио сам и свог сина и били смо специјално обучени за ту прилику. Не игра се финале Купа шампиона сваког дана. На свој лекарски мантил који је беле боје нашио сам црвене пруге и у томе отишао на утакмицу. Тај мантил сам сачувао и ево 29 година касније налази се у мом ормару. Такође, сваког 29. у месецу, уколико је то радни дан, одлазио сам на посао у том мантилу, поносан на свој вољени клуб и успех који ће неко тешко поновити.

Вучковић је открио и ко му је био омиљени фудбалер у тиму Љупка Петровића.

- Волео сам цео тим. Заиста, то су били пре свега сјајни људи, а затим и врхунски фудбалери. Нису они случајно тек тако дошли до европског трона. Почев од голмана Дике Стојановића, кога чим видим кажем да га је поздравио Аморос, алудирајући на одбрањени пенал већ у првој рунди једанаестераца. Затим био је ту Белодедић, којег сам волео због карактера, Најдоски, Савићевић, Панчев и екипа. Ипак, највише сам волео Роберта Просинечког. Он је био геније на терену и обожавао сам да га гледам.

Такође, верни навијач нам је испричао и како се заљубио у црвено-беле боје.

- Имао сам само четири године када је Звезда формирана. То значи да је љубав према црвено-белом клубу усађена од самог рођења. Морам да истакнем да сам поносан на то што сам члан фудбалског клуба још од 1954. године. Звезда је нешто другачије, љубав према црвено-белој боји је неописив. Колико је та љубав велика говори и чињеница да сам на многе европске утакмице ишао и ауто-стопом само да бих гледао фудбалере у црвено-белим дресовима. Таква љубав не може се описати речима – подвукао је Ратко Вучковић.