Приче о Барију - Тактика у финалу

Црвена звезда је на путу до финала елиминисала Грасхоперс, Ренџерс, Динамо из Дрездена и Бајерн из Минхена, постигавши укупно 18 погодака, играјући нападачки и офанзиван фудбал, увек на "гол више". Процена стручног штаба била је да је екипа након реванша са Бајерном била у паду форме. Водиле су се вишедневне расправе како је најбоље супротставити се Марсеју. Француски тим је имао сијасет сјајних индивидуалаца. Тандем центархалфова Боли и Мозер, у средини Абеди Пеле и Крис Водл, мало испред Жан Тигана и Драган Стојковић, док је најистуренији био Жан Пјер Папен. У четвртфиналу су избацили актуелног европског шампиона Милан, док су у полуфиналу рутински савладали московски Спартак.

Након дужег размишљања, Љупко Петровић одлучио се за строго затворену формацију у финалном сусрету.

- Думао сам, думао и изабрао варијанту у којој затварамо прилазе свом голу и играмо декадентно у блоку, на резултат. Пре него што сам то одлучио, питао сам играче у бази: "Хоћете ли да играмо лепо или да подигнете пехар?" Са свих страна је ођекивало: "Да будемо прваци Европе! Е кад је тако онда ме сад послушајте и не морате више никад!" - рекао је Љупко Петровић играчима у свлачионици.

Том тактичком одабиру, свакако је допринело и оно што се догађало непосредно пред утакмице. Три недеље пре финала Купа шампиона, 8.маја 1991, Црвена звезда је поражена у финалу југословенског купа од Хајдука са 0:1. Олимпик је у Бари дошао у нешто бољој форми, а пред финале су савладали Оксер у првенственом дуелу са 4:0. Све то је утицало на избор тактике за финале, а тренер Петровић је сву одговорност преузео на себе.

- Свесно сам преузео ризик на себе и знао да уколико Звезда буде мислила само на дефанзиву и изгуби финале, једини кривац бичу ја. Нисам хтео да идем линијом мањег отпора, да Звезда игра нападачки како је већина мислила да ће играти, па ако изгуби у отвореној борби нико нема шта да приговори тренеру. Мој колега са противничке клупе, Рајмонд Гуталс, сигурно је све могао да очекује осим да ће се Звезда искључиво бранити. Није то ишло уз југословенску школу фудбала, свет је навикао да наши момци играју и нападају, а управо је то највише одговарало Французима. Обавестио сам Џајића какве су ми намере, уверавао га да је то једини начин да се одупремо Олимпику, прихватио је идеју. Занимљив дијалог водио сам и са Синишом Михајловићем, који је по сазнању да ћемо играти дефанзивно, упитао: "Шта ћемо да радимо када ми имамо лопту?" Узвратио сам: "Играјте! Ако не знате шта ћете, ви додајте лопту Французима и опет се браните - говорио је Љупко Петровић у више наврата.