Priče o Bariju – Il Melograno

Klupsko rukovodstvo je otputovalo u Italiju posle dvomeča sa Bajernom, u pratnji novinara iz Beograda, u potrazi za hotelom u kome će ekipa boraviti tokom priprema za istorijski meč. Izbor je pao na hacijendu na obodu grada, daleko od očiju znatiželjnika, navijača, pa i provokatora.

Zvezdina oaza mira i spokoja pred finale sa Olimpikom bio je „Il Melograno“. Iskustvo iz prethodnih sezona, naročito lekcija naučena u susretu sa Kelnom, inicirala je izolaciju tima. Tada su napravljeni ogromni propusti u organizaciji utakmice i tako nešto nije smelo da se ponovi, te su igrači u bazi nadomak Barija bili potpuno odvojeni u karantinu kako bi se potpuno fokusirali na meč. Igrači su različito prihvatili tu odluku. Savićević je više voleo gužvu, Jugović je smatrao da je sedmodnevni karantin umrtvio ekipu, a Belodediću se nije dopala odluka da se TV program gasi posle ponoći. Ova zamisao doduše bila je samo pokušaj rukovodstva kluba da se podigne adrenalin. Bilo je i onih kojima izolacija i mir nisu smetali. Uživali su u trenucima odmora posle naporne sezone, ispijali espreso i vreme provodili u dugim razgovorima, a karabinjeri su bili zaduženi da spreče svako zadržavanje oko hotela.

Ostala je zapamćena anegdota vezana za banket posle finala.

- Prišao mi je vlasnik hacijende „Il Melograno“ u kome je bila naša baza i pitao me da li hoćemo uveče da imamo banket posle utakmice. Pitao me je koliko će ljudi biti na proslavi. Ja mu kažem, 500 zvanica. Rekao je da će to da košta 300.000 maraka. Počeo sam da razmišljam šta ako ne uspemo. Bile bi to bačene pare. Opet ako uspemo a nema banketa... Ma verovao sam u igrače i tim i rekao gazdi: „Može za 220.000 maraka“. I bi banket. Zapravo bilo je to fascinanto slavlje koga se svi sećaju – govorio je Vladimir Cvetković, tada generalni sekretar kluba.