Priče o Bariju - Ljupko umesto Šekija

Crvena zvezda je nakon petogodišnjeg plana usvojenog krajem 1986.godine promenila dvojicu trenera, Velibora Vasovića i Branka Stankovića. Početkom 1989. ekipu je preuzela druga Zvezdina zvezda Dragoslav Šekularac. U takmičarskoj 1989/1990 pod vođstvom Šekularca Crvena zvezda je nadmoćno osvojila duplu krunu i tako izborila plasman u Kup evropskih šampiona.

- Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa igračim koji su osvojili titulu prvaka Evrope. Sjajni momci i izvanredni fudbaleri. Grupa za respekt, u kojoj je trebalo naći meru u odnosima u svlačionici i van nje. Najpre sam kao zadatak osećao potrebu da relaciju između dva vanserijska igrača, Piksija i Deje, postavim tamo gde treba. Blagi antagonizam je uz dosta priče prerastao u kolegijalnost, kasnije i u prijateljstvo. Na kraju – cimeri. Bila je to velika stvar za tim. Osećali su da sam im više od trenera, da sam im i drug i prijatelj. Dozvoljavao sam im puno slobode van terena, mnogo više u igri, naravno, uz poštovanje nekog dogovora iz svlačionice. To su cenili i zato smo igrali atraktivno, napadački, uvek za gol ili dva više. Nisu morali da strepe da će biti kritikovani ukoliko im ne prođe dribling ili pokušaj neobičnog proigravanja. Na proleće je počeo da igra Mile Belodedić, vrhunski fudbaler koji se fenomenalno uklopio sa Ilijom Najdoskim. Obojica vrlo kvalitetni na svojim pozicijama, ali zajedno – tandem koji otklanja sve glavobolje u defanzivi. Britkost , beskropomisnost Najdoskog i čitanje i postavljanje Belodedića. To je genijalno. Belodedić nam je upotpunio sliku, jednostavno, bio je majstor koji je zatvarao vodu tamo gde je procurelo. Bila mi je jako važna toplina druženja. Nekada je to, usled kompleksnih odnosa dvadesetak momaka u grupi samo tako izgledalo, ali imali smo dobar ambijent i zato sam bio zadovoljan – govorio je čuveni Šeki o sezoni koja je prethodila najvećem uspehu u istoriji.

U Zvezdinom pohodu na evropsku titulu veliki značaj imali su dueli sa Kelnom 1989. u Kupu UEFA. Crveno -beli nisu dobro pripremili utakmicu, organizacija revanša nije bila adekvatna, pa su nakon beogradskih 2:0, u Nemačkoj doživeli eliminaciju - 0:3. Na drugom susretu u Kelnu, trener Šekularac se sukobio sa službenim licem i dobio sedam mečeva suspenzije od strane UEFA, zbog čega nije mogao da predvodi ekipu u sledećem ciklusu Kupa evropskih šampiona. Zbog toga je podneo ostavku, iako je sezonu okončao duplom krunom.

- Nisam mogao da vodim taj sjajni sastav naredne godine u Evropi i odlučio sam da napravim mesta novom treneru. Vojnik Crvene zvezde bio sam od dvanaeste godine. Znao sam za program koji je usvojen nekoliko godina ranije, osećao ambiciju kluba i trenutak kojim je zračila generacija. Pomerio sam se zarad cilja koji su sanjale generacije. I jeste mi i nije bilo žao. Svi oni koji kažu da im je svejedno da li su bili prvaci Evrope ili ne - ne govore istinu. Voleo bih da sam imao privilegiju da ih vodim do Barija. Sa druge strane, ekipa bez trenera na klupi nije pravi tim i pitanje je kako bi se sve završilo da sam insistirao da ostanem. Završilo se ipak najbolje po Crvenu zvezdu - isticao je u više navrata Dragoslav Šekularac.

Na mesto trenera je leta 1990. doveden Ljubomir Ljupko Petrović, mlad i perspektivan stručnjak. Pre toga je bio šampion Jugoslavije sa Vojvodinom i hit prvenstva sa Radom. Znao je kako prići zvezdama, a crveno-beli su ih tada imali dosta u svom sastavu. Osim početnih trzavica protiv Grashopersa na "Marakani", sve drugo bilo je kako se samo poželeti može. Odlično je odradio čitavu sezonu, pogotovo taktičkom postavkom u Minhenu, kao i pripremom finala u Bariju i dokazao da se nije pogrešilo njegovim izborom.