Шта има, Делије моје!
Мало касним са освртом на 3. јул аи разумећете. Одужио се пут са Златибора где смо играли са Македонцима.
Ма, дан као и сваки други. Теретана са Ал Паћином (Ђорђевић воли тако себе да зове) и терапија.
Морам да истакнем да смо добили нови надимак за Намењу Обрића. Зовемо га Невиђени. Наиме, пред пут на утакмицу имали смо састанак. Сви у једној сали за састанке хотела „Парк“. Почиње, шеф пита јел су сви ту, ми климамо главама, гледамо по сали и мислимо сви су ту. Пет минута после тога у просторију улази брат Обрић. Касни, мало а ми га нисмо ни видели да није ту. Дакле, господин Невиђени. Брат мој!
На Златибору нас је сачекало можда и 5.000 навијача Звезде. Амбијент супер таман да се још више изнервирам што нисам могао да играм.
На крају је било 1:1 а Македонци су одуговлачили у другом делу меча као да иду у финале Лиге шампиона ако нас победе. Звезда је то, свако воли да је победи али не може бато...
Дан се завршио доласком Јевтића. Добар играч и добар дечко. Напредујемо из дана у дан...
Пишемо се ускоро опет.
Ваш Савке