Evropa

U istoriji evropskih kupova dugoj više od šest decenija samo dva kluba sa Istoka nosila su naslov šampiona kontinenta - rumunska Steaua i naša Crvena zvezda. Zvezdin grb zauvek će ostati na špici programa posvećenih Ligi šampiona, ali uspesi iz 1991. samo su vrh ledenog brega sastavljenog od sjajnih rezultata mnogih Zvezdinih generacija.

Zvezda je osim osvajanja Kupa šampiona i Interkontinentalnog kupa 1991. godine igrala u finalu Kupa UEFA dvanaest godina ranije, plasirala se ukupno šest puta u polufinala evropskih kupova, a petnaest puta stigla među osam najboljih. Iako ne spada u službena takmičenja UEFA, Srednjoevropski kup nekada je imao veliki prestiž, a Zvezda ga je osvojila 1958. i 1968. godine.

Početak

Zvezdina evropska priča počela je trećeg novembra 1956. godine, u malom holandskom gradu Kerkrade, smeštenom u pokrajini Limburg, na samoj nemačkoj granici. Prvi protivnik, u prvoj rundi Kupa šampiona 1956/1957 bio je šampion Holandije Rapid JC Herlen (kasnije se u potpunosti preselio u Kerkrade i promenio ime u Roda).

Sâm početak pokazao je kakva budućnost očekuje naš klub - posle samo četiri minuta Bora Kostić je dao prvi Zvezdin evropski gol, a posle mnogo drame i preokreta Anton Rudinski je obezbedio pobedu od 4:3. U revanšu, 11 dana kasnije, Zvezda je pobedila lako, 2:0, i obezbedila prolazak u sledeće kolo.

U februaru je Zvezdu čekao sofijski CDNA (današnji CSKA), koji je u Beogradu bio na pragu katastrofe, ali je izvukao 1:3, da bi u Sofiji Zvezda doživela prvi evropski poraz od 2:1, nedovoljan da zaustavi našu ekipu. Već u prvom pokušaju Zvezda je stigla u polufinale Kupa šampiona.

Trećeg aprila u Beograd je stigao italijanski šampion Fjorentina. Posle žestoke borbe odluka je pala samo tri minuta pre kraja, kada je Maurilio Prini uspeo da savlada Krivokuću. U revanšu ponovo su dve ekipe bile potpuno ravnopravne, a golova nije bilo. Toskanci su otišli na finalni meč na stadionu Santjago Bernabeu. Crveno-beli dres u dva meča nosili su Krivokuća, Popović, Zeković, Mitić, Spajić, Tasić, Šekularac, Toplak, Cokić, Kostić, Rudinski, Beara i Tomić. Njihov uspeh biće dostignut tek 14 godina kasnije.

Kraj pedesetih bio je doba Zvezdine dominacije u domaćem fudbalu, kada je naš klub u pet sezona osvojio četiri titule i dva kupa. Tako je Zvezda novu priliku za dokazivanje na najvišoj sceni dobila već iste jeseni, ponovo u Kupu šampiona. U prvoj rundi deklasiran je luksemburški Stad Didelanž (5:0 i 9:1, uz šest golova Bore Kostića), a mečevi sa švedskim IFK Nurćepinom naučili su nas da se fudbal igra 90, a u evro-kupovima i svih 180 minuta.

Prvi meč odigran u Švedskoj delovao je mirno do samog finiša, a onda su domaći fudbaleri dali dva gola u malom razmaku. Zvezda je sačuvala koncentraciju, pa je golovima Toplaka i Kostića u poslednja tri minuta stigla do izjednačenja. U Beogradu Nurćepin je vodio tokom većeg dela meča, ali su dva gola Ljubiše Spajića u poslednjih četvrt sata obezbedili Zvezdi četvrtfinale.

A tamo su čekale slavne Bazbijeve bebe, najtalentovanija generacija u istoriji britanskog fudbala, koja je procvetala istovremeno kad i Zvezda. U prvom meču, 14. januara, Zvezda je ispustila prednost i izgubila 2:1, a revanš se igrao na stadionu JNA 5. februara 1958. U jednoj od najuzbudljivijih partija u istoriji evro-kupova dva gola Bobija Čarltona donela su Englezima prednost od 3:0 na poluvremenu, ali su Kostić i Tasić vratili naš tim na 3:3 već u 58. minutu. Posle pola sata potpune drame rezultat je ostao nepromenjen, a plasman u polufinale izborio je Mančester Junajted.

Fudbaleri dve ekipe proveli su veče u prijatnom druženju, ne sluteći šta će se desiti već sledećeg dana. Pri povratku u Englesku avion sa ekspedicijom Mančester Junajteda srušio se na minhenskom aerodromu. Poginula je 21 osoba, među kojima i osam prvotimaca Mančester Junajteda, uključujući i 22-godišnjeg Dankana Edvardsa, za kojeg mnogi stručnjaci tvrde da je najbolji britanski fudbaler ikad. Jedna od najtežih nesreća u istoriji svetskog fudbala zauvek je zbližila dva velika fudbalska kluba.

Šezdesete

U narednih 12 sezona Zvezda je najveće uspehe ostvarila u Kupu sajamskih gradova, u kojem se, baš kao pedesetih u Kupu šampiona, u uzastopnim sezonama probijala u polufinale i četvrtfinale.

U sezoni 1961/1962 naša ekipa je preko Bazela, Hajbernijana i Espanjola stigla do dvomeča sa Barselonom. Ako je nekoliko godina ranije Bora Kostić bio glavno Zvezdino oružje (14 golova u dve sezone KEŠ), sada su napačke dužnosti bile podeljene na Melića (4), Stipića i Maravića (po 3), a u trijumfu nad Espanjolom od 5:0 blistali su dvostruki strelac Šekularac i pojačanje iz Partizana Milan Galić. U polufinalu je Barsa, koju su predvodili Šandor Kočiš i Hose Antonio Saldua, bila prejaka za naš tim, pobedila je i u Beogradu (2:0) i na svom terenu (4:1).

Osveta katalonskom klubu uslediće osam meseci kasnije, u drugoj rundi istog takmičenja. Pre toga Zvezda je eliminisala bečki Rapid, a u beogradskom duelu sa "blaugranom" je za osam minuta od 0:2 preokrenula na 3:2. Na stadionu Kamp Nou, 19. decembra 1962, golova nije bilo do 86. minuta, kada je Luis Kubilja pogodio Zvezdinu mrežu. Tada gol u gostima nije značio ništa, pa je za drugi januar zakazana majstorica u Nici. Azurna obala bila je srećna za našu ekipu, a penal Bore Kostića bio je dovoljan za pobedu. U četvrtfinalu Zvezda je igrala sa Romom, a posle 0:3 na Olimpiku, dva gola Maleševa nisu bila dovoljna.

U preostalih sedam nastupa u tom periodu naš tim ostvario je neke visoke pobede (5:0 protiv Atletika iz Bilbaa, 8:0 protiv Linfilda iz Belfasta), vodio interesantne borbe (poražen u majstorici od Rendžersa, ispao na gol u gostima od berlinskog Foverca), ali nikada nije otišao dalje od drugog kola.

Šezdesete su najneuspešniji period u klupskoj istoriji pre raspada Jugoslavije, kako na domaćem tako i na međunarodnom planu. Problemi su počeli još 1958, kada se Zvezda nije plasirala u evropska takmičenja, jer Kup pobednika kupova još nije bio pokrenut, a Evropa nije gledala Zvezdu ni u sezonama 1963/1964 i 1967/1968, posle sedmog i petog mesta u domaćoj ligi.

Nećemo zaboraviti ni rezultate našeg kluba u Mitropa (Srednjoevropskom) kupu. To takmičenje je pred Drugog svetskog rata imalo renome na nivou današnje Lige šampiona, a posle obnavljanja 1956. godine održalo je ugled u narednih petnaestak sezona. Zvezda je učestvovala u prva tri izdanja, najpre stigavši do četvrtfinala, pa do polufinala, pre nego što je 1958. osvojila pehar.

Mitropa kup se u to doba igrao tokom leta, u pauzi između sezona, a 1958. pred Zvezdom su pali čehoslovačka Dukla iz Pardubica, Lokomotiva iz Sofije i beogradski Radnički, pre nego što je u finalu dva puta pobeđena imenjakinja, Ruda Hvezda iz češkog mesta Heb. Trofej je osvojen bez poraza.

U narednih osam godina Zvezda je samo jednom igrala u Mitropa kupu, a ni u prve dve sezone po povratku u takmičenje nije blistala. Međutim, u sezoni 1967/1968 (tada je takmičenje već prebačenu u regularnu sezonu) trofej će opet u Beograd, u vitrine Marakane. Na putu su bila dva mađarska kluba - Diošđer iz Miškolca i Ujpešti Doža, i dva rivala iz Slovačke - Inter Bratislava i u finalu Spartak iz Trnave (u to vreme osvojio pet od šest čehoslovačkih titula). Na sva četiri gostovanja Zvezda je doživela minimalne poraze, kod kuće je dobila sve mečeve ukupnim rezultatom 14:2. Posle osvajanja drugog trofeja Zvezda se povukla iz Mitropa kupa i priliku pružila drugima, dok je takmičenje lagano gubilo na ugledu.

Sedamdesete - rađanje evropskog velikana

Na samom kraju šezdesetih na scenu je stupila nova, briljantna Zvezdina generacija, sačinjena od igrača iz sopstvenog podmlatka. Sa klupe ih je predvodio Miljan Miljanić, na terenu Dragan Džajić. U domaćim takmičenjima realne konkurencije nije bilo (pet trofeja u tri godine), a 1970. oni su konačno sazreli za Evropu. Na početku te kampanje nije sve izgledalo tako dobro. Stari poznanik Ujpešt, kojeg smo pobedili u Mitropa kupu, ali od koga smo doživeli dvostruki poraz deset godina ranije u Kupu šampiona, ostvario je pred svojim navijačima pobedu od 2:0.

Međutim, blistava crveno-bela sezona počela je 30. septembra u revanšu sa Mađarima, u kojem je Zvezda postigla četiri gola. Sjajne partije nastavljene su u duelima sa rumunskim Aradom (3:0, 3:1), a u četvrtfinalu čekao nas je Karl Cajs iz Jene. U Saksoniji Zvezda je prošla kroz pravi pakao u sudijskoj režiji - isključeni su Džajić i Antonijević, a golom iz izmišljenog penala Karl Cajs je pobedio 3:2. Revanš na krcatoj Marakani ušao je u legendu, a Zvezda je zbrisala Nemce pobedom 4:0 i izborila se za drugo polufinale u istoriji. Mečevi sa Panatinaikosom ušli su u legendu - 14. aprila Novković, Aćimović i Janković doneli su Zvezdi veliku prednost, Kamaras je smanjio, a Ostojić postavio konačnih 4:1 pred 100.000 ljudi na Marakani. Revanš u Atini 14 dana kasnije već tri i po decenije je tema raznih teorija. Ono što je izvesno je da je Zvezda ispustila prednost, i da su golovi Antonijadisa (2) i Kamarasa odveli PAO u londonsko finale, gde će izgubiti od Ajaksa. Za Zvezdu su u oba meča igrali Dujković, Đorić, Klenkovski, Novković, Bogićević, Pavlović, Janković, Karasi, Filipović, Aćimović i Ostojić. Džajić i Antonijević i dalje su služili četiri meča suspenzije iz meča u Jeni. Neuspeh nije demoralisao naše fudbalere, koji su u naredne tri sezone stizali do trećeg kola, obezbedivši dva puta proleće. Na putu oni su ostvarili dvostruke pobede nad Valensijom (1972) i poljskim šampionom Stalom iz Mjeleca (1973), koji je dao osnovu za trećeplasiranu reprezentaciju na Svetskom prvenstvu sledećeg leta.

Ipak, najveći uspeh Zvezda je ostvarila u duelima sa Liverpulom. Bila je to poslednja sezona na klupi velikog Bila Šenklija (tvorca jedne od najčuvenijih izjava u istoriji sporta: "Fudbal nije pitanje života i smrti. Fudbal je mnogo važniji od toga"), koji je tog proleća timu doneo titulu i Kup UEFA i želeo je da se oprosti naslovom šampiona Evrope. Na Marakani Zvezda je 23. oktobra 1973. pobedila 2:1, a 14 dana kasnije Lazarević i Janković su se pobrinuli da i na Enfildu bude ostvaren isti rezultat. Ispostaviće se da je to jedini poraz Liverpula pred svojim navijačima u Kupu šampiona u celom dvadesetom veku! U sezoni 1974/1975 došlo je vreme za novo polufinale, ovog puta u Kupu pobednika kupova. U prve dve runde zvezda je prošla pored solunskog PAOK-a i luksemburškog Avenira, a u četvrtfinalu pred našim igračima bio je veliki Real Madrid. Šestog marta 1975. Zvezdu je na stadionu Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, sada kao trener Reala, kao i 125 hiljada domaćih navijača, najbrojnija publika koju je naš klub ikad video. Domaćin je pobedio 2:0, ali to nije bilo dovoljno u duelu sa Zvezdom. Trinaest dana kasnije sto hiljada ljudi proslavilo je veličanstvenu pobedu, ostvarenu golovima Džajića i golmana Olje Petrovića iz penala. U produžecima golova nije bilo, a sa bele tačke naš tim pobedio je 6:5, poslednji gol dao je Janković, a Petrović je odbranio penal Santiljani.

Sledećeg meseca u Budimpešti Zvezda je poražena od Ferencvaroša 2:1, a revanš je ušao u legendu kao utakmica sa najvećom posetom na Marakani. Prodatio je 96.070 karata, a procenjuje se da je na tribinama bilo i svih 110 hiljada ljudi, duplo više od današnjeg kapaciteta našeg stadiona. Svi oni kući su otišli razočarani, jer je Heđšijev gol iz penala u 83. minutu doneo konačnih 2:2 i plasman Ferencvaroša u finale.

Borusija - prvo evropsko finale

Još jednom je početak bio težak - u Berlinu Zvezda je od Dinama primila tri gola za pola sata, brzo uzvratila dva puta, ali je u finišu poklekla i poražena 5:2 golom Brileta u 89. minutu. Lekcija je naučena, a finiš će do kraja takmičenja biti Zvezdino vreme. U revanšu su Nemci brzo poveli i čuvali prednost do 58. minuta. Tada je počeo preokret zaokružen pogotkom Šestića za 4:1 u 90. minutu.

Protiv Sportinga iz Hihona Zvezda je pobedila na strani i igrala nerešeno kod kuće, a oba gola postigla je u poslednjih deset minuta meča. Treći rival bio je londonski Arsenal, koji je eliminisan takođe rezultatima 1:0 i 1:1, a odlučio je gol Savića na Hajberiju, tri minuta pre kraja, posle jedne od najlepših akcija u istoriji kluba.

I prvi prolećni rival bio je iz Engleske - Vest Bromvič Albion - a promena nije bilo ni u rezultatima: rutinskih 1:0 i 1:1, Savić u Beogradu (iz slobodnog udarca) i Šestić u predgrađu Birmingema (lobom) pogađali su u poslednjih pet minuta.

Polufinale vodi Zvezdu još jednom u Berlin, na drugu stranu zida, gde je čeka Herta. Prvi meč kod kuće Zvezda dobija sa uobičajenih 1:0 (peti gol Duleta Savića u takmičenju), a u Berlinu domaćin već u 18. minutu vodi 2:0. Ipak, Miloš Šestić se pobrinuo da eliminiše i drugu berlinsku ekipu i obezbedi Zvezdi mesto u finalu.

A tamo je našu ekipu čekala Borusija iz Menhengladbaha, najtrofejniji nemački tim tokom 70-ih (pet titula), koji je od 1973. do 1980. igrao pet evropskih finala. Na Marakani je devetog maja Šestić nastavio da teroriše Nemce, ali je Jurišićev autogol dao rivalu psihološku prednost pred revanš. Uzvratna utakmica igrala se u Diseldorfu, gde je Italijan Mikeloti poklonio Nemcima penal, a Danac Simonsen presudio Zvezdi.

Crveno-beli dres u finalnim mečevima nosili su Stojanović, Jovanović, Jovin, Muslin (Krmpotić), Miletović, Jurišić, Petrović, Blagojević, Savić, Šestić (Milovanović), Milosavljević, a sa klupe ih je predvodio Branko Stanković.

Osamdesete - pouke i priprema

U sledeće četiri sezone Zvezda je igrala u sva tri kupa i ispadala od velikana evropskog fudbala - Bajerna, Intera, Anderlehta i Barselone. Na putu ka tim utakmicama naši igrači igrali su dva puta po snegu Norveške, a jednom na malteškoj šljaci (jer Hibernijans nije želeo da plati za jedini travnati teren u zemlji).

Treća runda Kupa UEFA u sezoni 1979/80 donela je veliku tugu za Zvezdine navijače, koji su već pomislili da je veliki uspeh u rukama. Bajern je u Minhenu pobedio 2:0, ali je na Marakani posle 60 minuta Zvezda vodila 3:0 (Savić, Petrović, Repčić). Tada se naši fudbaleri povlače i primaju dva gola za neuspeh koji će biti osvećen 12 godina kasnije.

Sledeće sezone Zvezda je stigla do četvrtfinala Kupa šampiona, a još jedan gol Srebrenka Repčića dao je našem timu odličnih 1:1 sa Interom na San Siru. U revanšu jedini gol postigli su Italijani (Muraro) pa je Zvezda ostala bez trećeg polufinala u istoriji.

Novu priliku naš tim je imao već sledeće godine, kada je u četvrtfinalu rival bio Anderleht. Belgijanci, predvođeni Tomislavom Ivićem, slavili su u oba meča rezultatom 2:1, pre nego što su ispali od kasnijeg pobednika Aston Vile.

Iste jeseni na Marakanu je stigao najbolji fudbaler na svetu u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Zvezda je od Barselone primila četiri gola, a nikada nijedan protivnički igrač nije dobio ovacije kao Dijego Armando Maradona posle spektakularnog loba.

Usledile su dve slabe sezone, obeležene ispadanjem u prvim kolima. Najpre je od Zvezde oba puta bolja bila Helas Verona, predvođena Fanom i Elkjerom, a zatim je Janjaninov šou u finišu meča sa Benfikom (het-trik za preokret od 0:2 u 3:2) bio nedovoljan, jer su u Lisabonu primljena dva gola u poslednjih četvrt sata.

Na sredini osamdesetih Zvezda je dva puta ispadala od madridskih timova, oba puta u prvom prolećnom kolu. Konstantnost našeg kluba na kontinentalnoj sceni najbolje potvrđuje podatak da je u devet sezona od 1978. do 1987. čak pet puta uspela da prezimi u Evropi.

Nastup u Kupu pobednika kupova 1985/1986 obeležio je "slučaj Zjajo", koji je uticao na petonedeljno odlaganje revanša druge runde sa Lingbijem. UEFA je presudila u korist Zvezde, pa je naš tim igrao sa Atletikom. Posle 0:2 u Madridu (istim rezultatom "Jorgandžije" su nas pobedile i 12 godina ranije, u četvrtfinalu KEŠ) naša ekipa je izborila samo 1:1, a to jei bio uvod u velike promene u igračkom kadru.

Godinu dana kasnije Zvezdin 42. rođendan uveličala je poseta najtrofejnijeg kluba u istoriji. Po izuzetno hladnom vremenu Zvezda je blistala i do poluvremena vodila 3:0. Real je na kraju uspeo da dođe do 4:2 (uz jedan pogođen i jedan promašen penal), dovoljno da u revanšu trijumfom 2:0 osveti poraz iz 1975. godine. Pre toga naš stadion bio je svedok još jedne osvete za sedamdesete, kada je u prvom kolu pregažen Panatinaikos 3:0, uz nezaboravni gol Musemića.

Veliki plan

Nova uprava već je spremila petogodišnji plan sa idejom da naš klub osvoji titulu prvaka Evrope, ali u prve tri sezone Zvezda nije stigla ni do proleća. Počelo je laganom pobedom nad Trakijom i debaklom u Brižu, a već u jesen 1988. Marakana je dočekala novi superspektakl sa neočekivanom reprizom.

U drugom kolu Kupa šampiona Zvezda je izvukla evropski Dream team tog doba - AC Milan. Berluskonijeva ekipa predvođena holandskom trojkom Gulit-van Basten-Rajkard bila je apsolutni favorit, ali je na San Siru Zvezda drugi put u istoj deceniji došla do 1:1. Heroj dana bio je Dragan Stojković, čiji je solo-gol jedan od najlepših u klupskoj istoriji, a odgovor Virdisa stigao je minut kasnije.

Revanš na Marakani trajao je puna 24 sata. Devetog novembra Savićević je doneo prednost Zvezdi, ali je zbog magle meč prekinut u 61. minutu. Sledećeg dana meč je ponovljen, van Basten i Stojković dali su golove, pa su usledili produžeci i penali. Sa bele tačke pogodili su Stojković i Prosinečki, a Savićeviću i Mrkeli odbranio je Gali. Za Milaniste precizna su bila sva četiri izvođača: Barezi, van Basten, Evani i Rajkard. "Rosoneri" će i te i sledeće sezone biti nezaustavljivi u Evropi, a posle njih na red će doći Zvezda.

Ipak, do tada trebalo je odigrati Kup UEFA 1989/1990, a takmičenje je kao i deset godina ranije otvoreno trijumfom nad Galatasarajem. Usledila je dupla pobeda nad Žalgirisom, da bi 22. novembra dva gola Dejana Savićevića donela Zvezdi veliku prednost nad Kelnom. Četrnaest dana kasnije Zvezda je rutinski kontrolisala igru sat vremena, zatim je Falko Gec uspeo da vrati svoj tim u igru sa dva pogotka, Prosinečki promašuje stopostotnu šansu u 90. minutu, a u sledećem minutu Frank Ordenevic šalje "Jarčeve" u četvrtfinale. Novu priliku Zvezda će dobiti sledeće jeseni, ali će tog puta umeti da je iskoristi.

Posle osvojene titule u Bariju Zvezda je morala da trofej brani van svoje zemlje, zbog rata u bivšoj Jugoslaviji. UEFA je te godine promenila format i umesto kupa pokrenula Ligu šampiona, u kojoj je učestvovalo osam najboljih na kontinentu. Na putu do grupe Zvezda je u Segedinu i na strani pobedila Portadaun i Apolon Limasol, a za protivnike u grupi dobila je Sampdoriju, Anderleht i Panatinaikos.

Počelo je porazom 0:2 na Marasiju, prvim posle 17 mečeva (peta najduža serija bez poraza u elitnom evropskom takmičenju), posle čega je Anderleht pobeđen u Budimpešti, a Panatinaikos na proleće i u Atini i u Sofiji. Ključni meč Zvezda je igrala sa Sampdorijom, kada je ispustila 1:0 i doživela poraz 1:3, čime je italijanski klub obezbedio mesto u londonskom finalu. Kraj jedne ere, u kojoj je Zvezda u 22 godine 11 puta dočekala proleće u Evropi i vezala 24 sezone u jednom od evro-kupova, dogodio se u Briselu, gde smo poraženi 3:2 u meču bez takmičarskog značaja.

Krajem maja Ujedinjnene nacije su uvele sankcije našoj zemlji, čime je na tri godine srpski i crnogorski fudbal proteran sa međunarodne scene. Kada se vrati u Evropu Zvezda neće biti tretirana kako zaslužuje.

Povratak u Evropu

Tokom sezone 1994/1995 UEFA i FIFA primili su naše fudbalere natrag, ali dok je reprezentacija nastavila tamo gde je stala u proleće 1992. godine, klubovima su obrisani svi rezultati i tretirani su kao početnici u evropskoj konkurenciji. Tako je Zvezda, šampion Evrope iz 1991, učesnik grupe 1992. i osmine finala 1990. godine (sve te tri sezone su se računale pri određivanju nosilaca u leto 1995. godine) postavljena na dno liste i umesto mesta u Ligi šampiona (kao šampion SRJ za 1995. godinu) premeštena u Kup UEFA. Ta odluka imaće dugoročno katastrofalne posledice po naš tim - umesto da uživa u plodovima sopstvenog dugogodišnjeg rada i preko lakših rivala dolazi do grupne faze Lige šampiona, on će već na startu dobijati najteže rivale, a takmičenje će počinjati već u julu.

Prvi meč po povratku Zvezda je odigrala 8. avgusta 1995. sa švajcarskim Ksamaksom. Šezdeset hiljada ljudi došlo je da pozdravi novu generaciju koja je uprkos svim problemima imala velike ambicije, ali je posle niza promašaja kazna stigla u 87. minutu u vidu Vitlovog gola. U revanšu pogodaka nije bilo, pa se sezona za Zvezdu završila u avgustu, što se nije dogodilo nikad pre i nikad kasnije.

Ako je prva evropska sezona donela šok, druga donosi obećanje. Umesto Ljupka na klupi je bio Vladimir Petrović, a predvodnici nove generacije bili su tinejdžeri Dejan Stanković i Perica Ognjenović. Zvezda je kroz dva remija izbacila Harts, a posle minimalnog poraza u Kajzerslauternu usledilo je blistavo veče okončano sa tri gola za naš tim u produžetku. Nagrada za pobedu od 4:0 bila je duel sa Barselonom, četvrti put u istoriji. Barsa je te godine bila najjači tim izvan Lige šampiona, što je potvrdila osvajanjem Kupa kupova. Ipak, Zvezda se nije predala, vodila je u obe utakmice (završene 1:3 i 1:1), a atmosfera na Marakani poslednjeg dana oktobra 1996. bila je verovatno najbolja u poslednjih 15 godina, ukrašena predivnom koreografijom sa panoramom Beograda na zapadnoj tribini.

Sledeće sezone Zvezda se mučila sa Helsinkijem i Ekerenom i na kraju zaglavila u blatu žestokog pljuska koji je počeo paralelno sa utakmicom. Slično neuspešno Zvezda je u Evropi igrala dva leta kasnije, kada je teško prošla Nefči iz Bakua, a zatim ispala od Monpeljea.

Između te dve sezone viđen je sasvim pristojan niz u Kupu UEFA, gde je mreža nejakog Kolhetija iz Gruzije napunjena sa 11 lopti, pre nego što su eliminisani respektabilni rivali Rotor Volgograd i Mec, a neprelazna prepreka za Zvezdu bio je Lionski Olimpik, koji je iskoristio dvostruke standarde UEFA i iznudio da umesto u Beogradu gostuje u Bukureštu.

Novi vek i novi izazovi

Posle pet godina Zvezda je 2000. osvojila titulu i izborila se za prvi nastup u reformisanim kvalifikacijama za Ligu šampiona, u kojima je posle pobeda nad KI Klaksvikom i Torpedom iz Kutaisija igrala sa kijevskim Dinamom. Ispostaviće se da je to bila najbolja prilika u prvih pet pokušaja da se domognemo elitnog takmičenja - u Kijevu je bilo 0:0, u Beogradu je Zvezda vodila 11 minuta, ali je gol u gostima Valentina Bjalkeviča presudio. Zvezda se preselila u Kup UEFA, gde je sa uspehom nadigrala Lester Siti (iako je revanš igran u Beču), a zatim se dobro nosila sa Seltom, dok se nije ispostavilo da su proceduralnom greškom u sastav ubačena dva igrača koji nemaju pravo nastupa u Vigu.

Usledio je novi pokušaj u Ligi šampiona, pobeda nad Omonijom, pa 0:0 i 0:3 sa Bajerom iz Leverkuzena, kasnijim finalistom. U Kupu UEFA Zvezda je doživela težak neuspeh, jer je u prvom kolu ispala od nejake ekipe CSKA Kijev.

Slede ponovo dve sezone u Kupu UEFA, prva gostovanja u Kazahstanu i Moldaviji, pobede nad Kjevom i Odenseom, a zatim neuspesi u duelima sa njihovim susedima Laciom i Rosenborgom. Protiv Norvežana Zvezda je imala sjajnu priliku da dočeka proleće - igrača više u Trondhajmu i meč završen bez golova, ali je u Beogradu jedini pogodak postigao Bratbak.

Nova titula 2004. godine i sjajan pripremni period podmlađene ekipe doneli su velike ambicije, a dve beogradske pobede nad Jang Bojsom i PSV-om samo su ih pojačale. Dan pred revanš u Ajndhovenu povredio se Nikola Žigić i Zvezda se suočila sa ozbiljnim problemom. Neiskusna ekipa loše je reagovala, PSV je revanš dobio rezultatom 5:0 (najubedljiviji poraz u evropskoj istoriji kluba), što će ostaviti dubok trag na celu generaciju. Još uvek u šoku naša ekipa poražena je u Sankt Peterburgu od Zenita 4:0 i oprostila se i od Kupa UEFA, a sa klupe je i treći put otišao Ljupko Petrović.

U novi format Kupa UEFA Zvezda je uspešno kročila 2005. godine - u kvalifikacijama je deklasiran hrvatski Inter, u prvom kolu golom u gostima pobeđena Braga, pa je Zvezda dobila grupu sa Bazelom, Trumseom, Romom i Strazburom. Protiv Švajcaraca Zvezda je igrala bez publike, ali je povela, igrala dobro i - izgubila golom tri minuta pre kraja. U Norveškoj očekivala se pobeda, ali je doživljen ubedljiv poraz. Kada je izgledalo da nade u prolazak nema naša ekipa je ubedljivo pobedila Romu uz briljantan nastup Nikole Žigića, pa je u poslednjem kolu pobeda u Strazburu garantovala evropsko proleće. U Alzasu je utakmica počela odlično, Zvezda je u poslednjih 10 minuta ušla sa prednošću od 2:0, ali su dve velike greške odbrane omogućile tinejdžeru Gameiru da se proslavi i deset sekundi pre kraja meča nanese težak udarac našem klubu.

U narednoj 2006. godini crveno-beli nisu uspeli da se domognu Lige šampiona, jer im se kao poslednja prepreka na tom putu isprečio italijanski Milan, koji je i pored suspenzije zbog učešća u aferi "Kalčopoli" izborio pravo nastupa u kvalifikacijama. Milanezi su ispostaviće se na kraju sezone i okititi najprestižnijih kontinentalnim peharom. Sa druge strane Crvena zvezda nije uspela da se domogne ni drugog po kvalitetu evropskog takmičenja, Lige Evrope. Crveno-beli eliminisani su od češkog Libereca prilično ubedljivo iako su sa istim rivalom samo nekoliko meseci ranije, tokom priprema, lako izašli na kraj. Leto 2007. godine obeležio je još jedan nauspeli pokušaj plasmana u Ligu šampiona. Bolji od izabranika Milorada Kosanovića bio je škotski Rendžers. U prvom susretu u Glazgovu crveno-beli su poklekli u samom finišu, tačnije u poslednjem minutu meča kada je Naćo Novo ispostaviće se nakon beogradskog revanša postigao jedini pogodak u dvomeču dva kluba. Usledio je duel sa Groclinom za plasman u Grupe Lige Uefa. Sa dve minimalne pobede, Crvena zvezda je omogućila svojim navijačima da gledaju svoj tim u nova četiri evropska meča. Grupnu fazu započeli smo okršajem sa "starim" znalcem, Bajernom iz Minhena, prvi put posle polufinala KEŠ 1991. godine. Do pred sam kraj golovima Milijaša i Koromana najtrofejniji srpski klub je bio nadomak pobede, međutim u poslednjim trenucima meča sa dva gola Bavarci su uspeli donekle da se osvete za poraz od pre, u tom trenutku 16 godina. Nažalost igru koju su pružili protiv Nemaca crveno-beli do kraja grupnog dela takmičenja nisu uspeli da ponove. Usledili su porazi od Arisa, Boltona i Brage, pa je tim iz Ljutice Bogdana evropsku jesen 2007. godine završio na poslednjem mestu, bez osvojenog boda.

Naredno učešće u sezoni 2008/09 bilo je takođe neslavno. U dva susreta protiv kiparskog Apoela Crvena zvezda je završila svoju evropsku priču. U prvom meču bilo je 2:2, da bi u revanšu na Marakani posle mnogo preokreta i dva produžetka dalje otišli Kiprani, zahvaljujući golu više postignutom u gostima. Rezultat je bio 3:3. U narednoj sezoni došlo je do smene u svim strukturama kluba, za novog predsednika izabran je Vladan Lukić, a novi šef stručnog štaba bio je Vladimir Petrović - Pižon. To je donekle pozitivno uticalo na novooformljen tim koji je i ako mu se nisu davale velike šanse uspešno prebrodio dve prepreke na putu ka Ligi Evrope. Pobeđeni su Rudar iz Velenja, i Dinamo iz Tbilisija u jednoj od najzanimljivijih utakmica u novijoj istoriji Zvezde. Usledio je ključni dvomeč sa Slavijom iz Praga u kojem su crveno-beli skupo platili greške načinjene na gostovanju i u uzvratni duel na Marakani ušli sa minusom od tri pogotka. I pored toga, nošeni sjajnom podrškom sa tribina Zvezdaši su bili blizu velikog podviga, jer su nakon prvih 45 minuta imali samo gol zaostatka. Nažalost u nastavku Česi su uspeli da zatresu našu mrežu i tako otklone sve dileme. Naredne 2010. godine u novu sezonu se ušlo veoma ambiciozno, ali su se crveno-beli ponovo potpuno neočekivano spotakli o prvu prepreku. Poraz od Slovana u Beogradu rezultatom 2:1, najavio je kraj još jedne evropske priče za nekadašnjeg prvaka Evrope i sveta. U Bratislavi i pored velike borbe nismo mogli dalje od remija. Utakmica je završena rezultatom 1:1.

Usledila su dva bolna iskustva sa francuskim klubovima. Prvo je Ren u sezoni 2011/12 ubedljivo u oba susreta nadigrao u to vreme izabranike Roberta Prosinečkog. Za utehu crveno-belima je ostala pobeda u trećem kolu kvalifikacija, kada je na Marakani demoliram Ventspils sa 7:0 i kada je ostvarena jedna od najubedljivijih pobeda u istoriji kluba kada su u pitanju evropski nastupi. Traljavo smo počeli evropski put i u sezoni 2012/13. Posle dosta problema "prošli" smo beloruski Naftan, odnosno kiparsku Omoniji nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca. Pred dvomeč poslednjeg kola kvalifikacija ostavku na mesto trenera podneo je Robert Prosineči, a na njegovo mesto 48 sati pre utakmice sa Bordoom došao je tadašnji selektor mlade reprezentacije Srbije, Aleksandar Janković. Posle velike borbe nije bilo golova, pa je na revanš, Crvena zvezda otputovala sa aktivnim rezultatom. Sve je počelo kao u snu. Mladenovićev volej u smiraj prvog dela igre nagovestio je eventualno veliko iznenađenje. Žirondinci su svesni negativnog rezultata u drugo poluvreme ušli sa totalno ofanzivnim opredeljenjem koje im se isplatilo, jer su uspeli da preokrenu rezultat i povedu sa 2:1. Međutim, tu nije bio kraj uzbuđenjima na stadionu "Šaban Dalma". Minut pre kraja Mikić je postigao pogodak koji je naš klub vodio u grupe Lige Evrope. Ispostaviće se ipak, da nije bilo tako jer je u sudijskoj nadoknadi vremena posle serije grešaka naše odbrane, Bordo sa bele tačke postigao treći pogodak i teren napustio kao pobednik dvomeča. Naši igrači u Beograd su se vratili u neverici i suzama.

Vreme evropskog kam-beka

Naredne dve sezone protekle su u znaku ranih ispadanja iz Evrope. Posebno bolana bila je eliminacija od Kairata na startu kvalifikacija za Ligu Evrope. Već naredne sezone je ekipa koju je sa klupe predvodio Miodrag Božović bila na pravu uspeha i plasmana u treće kolo kvalifikacija za Ligu šampiona ali je posle 2:2 u Razgradu, u Beogradu sa Ludogorecom imala isti ishod, da bi bugarski prvak slavio u produžecima 4:2. Od tog šoka se ekipa nije oporavila već je doživela novi poraz od Sasuola i bila eliminisana u predvorju Ligi Evrope. Dolaskom Vladana Milojevića na trenersku klupu počele je renesansa i veliki povratak na evropsku scenu. U kvalifikacijama za Ligu Evrope u sezoni 2017/18. padali su redom Florijana, Irtiš, Sparta iz Praga i u plej-ofu ruski Krasnodar pa je klub ušao u grupnu fazu! U konkurenciji Arsenala, BATE Borisova i Kelna osvojeno je drugo mesto i obezbeđen plasman u nokaut fazu, prvu posle sezone 1991/92. Nažalost, na jednu loptu smo bili slabiji od CSKA iz Moskve u šesnaestini finala (0:0, 0:1).

Osvajanjem titule krenulo se u pohod na Ligu šampiona. Spartaks, Suduva i Spartak iz Trnave doveli su nas do plej-ofa i sad legendarnih mečeva sa Salcburgom. Posle 0:0 u Beogradu, naša ekipa je stigla prednost prvaka Austrije od 2:0 i golovima El Fardu Bena stigla do 2:2 i prvog plasmana u Ligu šampiona. U grupnoj fazi za rivale smo imali Liverpul, Pari sen Žermen i Napoli. Bili smo četvrti u "grupi smrti" ali smo na prepunoj "Marakani" savldali Liverpul, kasnijeg osvača Lige šampiona 2:0 golovima Milana Pavkova.

U konstalaciji snaga evropskih ekipa, veličanstven uspeh je bio ponoviti prethodnu sezonu što je našem klubu uspelo, Milojević je mudro vodio tim i preko Suduve, Helsinkija, magičnih penala u Kopenhagenu stigao na duel sa Jang Bojsom u plej-ofu. Prepisan recept, 2:2 u Bernu pa 1:1 u Beogradu doneli su drugu uzastopnu Ligu šampiona. Bajern i Totenhem su bili favoriti grupe što su igrama i opravdali, Olimpijakos je bio pobedjen u Beogradu 3:1, ali je u revanšu grčki šampion imao više sreće i pobedom sa penala u 87. minutu prošao u nokaut fazu Lige Ervope. Ostaće žal promašeni penal Tomanea krajem prvog poluvremena, ali Zvezda se definitivno vratila na mesto koje joj po tradiciji i istoriji pripada.

Crvena zvezda predvođena legendom kluba Dejanom Stankovićem ušla je u novu takmičarsku sezonu, poprilično specifičnu usled situacije sa korona virusom. Nesvakidašnje je to što se igrao samo jedan meč u kvalifikacijama, a naš klub je platio danak toga u Nikoziji kada je Omonija prošla dalje posle boljeg izvođenja jedanaesteraca nakon 1:1. Do tada je naš klub eliminisao Evropu i Tiranu, a onda i u plej-ofu za Ligu Evrope, jermenski Ararat. Usledila je grupna faza i ostvareni fenomenalni rezultati u mečevima sa Hofenhajmom, Gentom i Slovan Liberecom. Ostvarili smo tri pobede, dva remija i jedan poraz uz gol razliku 9:4, a posebno će biti upamćen trijumf nad Slovan Liberecom od 5:1 na našem stadionu, prava fudbalska rapsodija i veče za pamćenje. Žreb je odredio da odmerimo snage sa Milanom u dvomeču u kom je naš tim pokazao da može ravnopravno da se nosi, čak i da je u stanju da nadigra evropskog velikana, ali posle 2:2 u Beogradu i 1:1 u Italiji, dalje je prošao Milan.

Još jedna osvojena titula i novi evropski pohod doveo je do toga da izabranici Dejana Stankovića eliminišu Kairat, ali i da put do Lige šampiona stane posle dvomeča sa Šerifom kada je moldavski šampion posle 1:1 u Beogradu, slavio u Tiraspolju sa 1:0. Međutim, nakon toga napravljen je najveći uspeh još od Barija, i time što smo suvereno bili prvi u grupnoj fazi Lige Evrope (osvojili smo 11 bodova u grupi sa Bragom, Midtjilandom i Ludogorecom), plasirali smo se direktno u osminu-finala. Tada je usledio neverovatan dvomeč sa Glazgov Rendžersom gde smo na gostujućem terenu poraženi 3:0, a u Beogradu slavili sa 2:1, i premda konačan rezultat govori drugačije, bili smo bolji rival od škotskog kluba, ali sreća nije bila naš saveznik.

I naredne godine, Crvena zvezda je igrala grupnu fazu Lige Evrope, nakon što smo u kvalifikacijama za Ligu šampiona bili eliminisani, ponovo veoma nesrećno, od Makabija iz Haife (prethodno smo bili bolji od Pjunika). Tim je ovog puta sa klupe predvodio Miloš Milojević, a Crvena zvezda se našla u izuzetno kvalitetnoj grupi koju su još činili - Monako, Trabzon i Ferencvaroš. Završili smo takmičenje sa šest osvojenih bodova, a dugo će se pamtiti atmosfera sa našeg stadiona u pobedama nad Ferencvarošom od 4:1 i nad Trabzonom rezultatom 2:1.