На киосцима нови број магазина "Звезда Србија"

Нови број магазина Звезда Србија од понедељка 19. новембра налази се у продаји на свим киосцима у Србији и Републици Српској. Много занимљивих прича, Драган Џајић, интервју са Илијом Најдоским, кошаркаши, исповест Вука Радивојевића, разговор са Виктором Јеленићем, "невесињска Звезда", Лука Миливојевић, постер првог тима...

Преносимо вам део интервјуа са чланом наше Златне генерације Илијом Најдоским који из Скопља где тренутно живи и даље помно у друштву саиграча и великог пријатеља Дарка Панчева прати дешавања у најтрофејнијем српском клубу.

ЗС: Где је Илија Најдоски тренутно и чиме се бави?

- Пије кафу свакодневно у кафићу Дарка Панчева, живи у Скопљу и живи један миран и једноставан живот.

ЗС: Значи, нисте попут ваших колега остали у фудбалу?

- Нисам искрено. Не видим себе тренутно у било ком послу везаном за фудбал. Немам карактер за то. Много се тога променило, морате да газите преко свих и свега, а ја то не могу. Пратим Звездине игре, и с времена на време погледам на телевизији неку занимљиву утакмицу, то је све.

ЗС: Како вам изгледају фудбал и Звезда данас у односу на "ваша" времена?

- Све се променило. Распадом велике Југославије и велике лиге сви су на губитку. Квалитет је драстично опао, нема новца, све у свему - лоше је. Биће јако тешко повратити углед и славу из некадашњих времена фудбалу на овим просторима.

ЗС: Значи, велики сте носталгичар?

- Како да нисам. Када сам био играч, пре доласка у Звезду играо сам прво четири године за Победу у другој, а затим четири године у првој лиги за Вардар. Није Звезда доводила никога случајно на Маракану. Иза себе сам имао 150 утакмица пре доласка у Београд, и сви моји саиграчи, самим тим и ја смо врло пажљиво скаутирани и довођени. Није било грешке.

ЗС: Ко је најзаслужнији за ваш долазак?

- Драган Џајић. Још у јануару 1988. сам знао да ћу у јуну за Београд из Скопља. Пре тога су ме "проверавали" месецима. Поред играчких, итекако су се гледали и људски квалитети.

ЗС: Како је изгледао прелазак из без увреде мањег клуба Вардара у највећи српски спортски колектив?

- Била је то велика промена. Сама структура, организација, навијачи, екипа, резултатске амбиције, све је било другачије. Период у Звезди је убедљиво најлепши део моје каријере. Били смо непоновљив скуп појединаца. Дисали смо заједно.

ЗС: Са ким сте остали у контакту?

- Са свима сам добар. Са Панчевим највише, јер живимо у истом граду и виђамо се скоро свакодневно. Недавно сам приликом утакмица репрезентације Македоније и Србије видео и Миху. Можда то данас делује некоме нестварно, али ми се за четири године колико сам био на Маракани никада међусобно нисмо споречкали, најмањи проблем није постојао међу нама. Ни на припремама, ни на терену, ни у свлачионици. Зато ми је данас чудно кад чујем да су се саиграчи на тренингу потукли. То је за мене нестварно.

ЗС: Одакле толика хемија у тиму тих година?

- Одатле што је свако знао шта је његов посао и сви су имали одговорност. Осим тога, понављам опет да се радило о сјајним момцима, доброј селекцији, пажљиво склапаној, и све то када се заокружи у целину деловало је идеално.

ЗС: Ко је био задужен за добру атмосферу?

- То ће вам сви потврдити, Дарко Панчев. Умео је да направи прави штимунг.

ЗС: Какву будућност предвиђате Синиши Михајловићу на клупи "орлова"?

- Миха је и као човек и као играч јединствен. Верујем у његову храброст и рад. Направио је велики рез, и треба времена да све дође на своје место.

ЗС: А како сте видели Робија на клупи Звезде?

- Пратио сам и његов рад наравно. Све се врти око пара, и када њих нема, онда је све џаба. Звезди је једини излаз да игра у Европи, да пуни стадионе да ствара кроз јаке утакмице играче. То је једини пут да се финансијски консолидује. Увек су на Маракани играли квалитетни млади играчи. И сад их има доста у екипи. Фали им учешће у европским такмичењима да клуб крене на пут опоравка. Какав год успех да постигне у Србије, Звезда на тај начин не може да дође до пара.

ЗС: Шта вам се чини као најпозитивнија ствар на Маракани?

- Дивим се навијачима. Пет година ниси првак, а на домаћим утакмицама имаш по 30 или 40 хиљада људи на стадиону, то нема нико. Нико на свету, то је феномен.

ЗС: Кад смо већ код Делија, били сте један од љубимаца навијача?

- Код њих нема фолирања. Они поштују и вреднују само оно што покажете на терену. Ако примете да гинете за дрес и клуб, вратиће вам десетоструко више. Само их немојте фолирати, јер ће вас брзо провалити.

ЗС: Да ли сте и у животу срчани и бескомпромисни као што сте били на терену?

- Ни близу. Дијаметрално сам другачији. Зато и мислим да за мене нема места у фудбалу тренутно. Поштење и чист образ на првом месту.

ЗС: За чим жалите, ако жалите за нечим?

- За тим што три-четири године за редом нисам био првак Европе са Звездом. Проклети рат и санкције су нас спречиле. Са екипом из Барија гарантујем да бисмо се још неколико пута попели на кров Европе. И те 1992. године да нас нису сељакали, освојили бисмо Лигу шампиона, гарантујем. Били смо на милиметар од финала.

ЗС: Када сте подигли пехар у Токију намењен клупском прваку света, о чему сте размишљали?

- Нисам био свестан тога у то време, тада ми је то било нормално. Свака екипа са Балкана мора да буде дупло боља од осталих да би нешто освојила. Није западној Европи било симпатично да ми освојимо титулу континенталног првака. Али ми смо свакога поштовали и никога се нисмо плашили. Пуцали смо од самопоуздања...

Наставак овог интервјуа и још много занимљивих прича и разговора потражите у штампаном издању магазина Звезда Србија.

Коментари

Филтер

Позитивни Негативни