Владимир Петровић је рођен 1. јула 1955. године у Београду. Познат је по надимку Пижон. Један од најбољих југословенских фудбалера у историји и Звездина четврта звезда. Одрастао је у центру Београда, у згради Политике, где је почео да се „игра са лоптом". Био је генијални организатор игре, врхунски техничар, кога је карактерисао и готово неодбрањив шут.
После блиставе играчке каријере, Владимир Петровић Пижон се посветио тренерском позиву. Почео је у Црвеној звезди, прво као помоћник, а у два наврата је био шеф стручног штаба. Био је тренер Бора, грчког Атромитоса, а титуле државног првака је освајао у Белорусији (Славија, Мозир) и Кини (Далијен). Био је селектор Кине, с којом је такмичење у квалификацијама за Светско првенство завршио већ у првом кругу азијске зоне. Ни као селектор Србије (2010-2011), није успео да преброди квалификације за Европско првенство у Пољској и Украјини 2012. Остварио је велики успех као селектор младе репрезентације Србије и Црне Горе, која је била вицешампион Европе 2004. године у Немачкој, када смо у финалу изгубили од Италије са 3:0.
У Црвену звезду је дошао као дечак, 1969, а првотимац црвено-белих је постао три године касније. Био је капитен Звезде, за коју је одиграо 493 меча и дао 117 голова. Учествовао је у освајању четири шампионске титуле и једног Купа Југославије. Као и Јован Аћимовић, одиграо је 20 утакмица у Купу шампиона. Енглески Арсенал је у оно време за њега нудио фантастичних 700.000 фунти, али није могао да оде због тадашњих прописа, јер је имао мање од 28 година. Ипак, упркос свему, касније је играо за Арсенал, потом за Антверпен, Брест, Стандард из Лијежа, да би изузетну играчку каријеру завршио у француском Нансију. За репрезентацију Југославије је одиграо 34 утакмице и постигао пет голова. На Светском првенству у Немачкој (1974), с непуних 19 година, био је најмлађи југословенски репрезентативац, а на Мундијалу у Шпанији је одиграо све три утакмице у групној фази и био стрелац против Хондураса.
Трофеји: један куп (1996)