Blog poznatih – Ivan Ivanović

Došao je red i na mene da dam svoj skromni doprinos ovom blogu poznatih, koji pišemo posle gostovanja po Srbiji. Pre nego sto vam otkrijem neke detalje sa ovog gostovanja, želeo bih da skrenem pažnju na Rukometni klub Crvena Zvezda. Tamo se, takođe, okupila nova ekipa velikih Zvezdaša koji žele da vrate Klub na staze stare slave. Imao sam čast da vodim prvu konferenciju za štampu RK u novoj sezoni i najavim derbi sa Partizanom u prvom kolu (čudno, zar ne?). Momci su ih dobili jedan razlike i najavili bolje dane u našoj rukometnoj  sekciji. Bude se sve Zvezdine sekcije i vraćamo se polako u svim sportovima, svidelo se to nekima ili ne. Podržite sve zvezdine timove – fudbal, košarku, rukomet, odbojku, šta god. Klub poznatih velikih prijatelja je otvoren za sve koji vole Zvezdu i žive sa njom u srcu i podržace sve timove u svim takmičenjima, a apelujem i na sve navijače da urade isto.

Konačno, da se posvetim novosadskoj priči. Od kako smo pokrenuli tu priču o poznatima na tribinama, postavljalo se pitanje da li će to zaživeti i da li ćemo zaista svoje vikende provoditi na stadionu, umesto sa porodicama. Ta dilema odavno ne stoji, a naša putovanja su se pretvorila u prave svetkovine i sklapanje divnih prijateljstava. Tako je bilo i ovaj put.

Našli smo se, kao i obično, na parkingu Marakane. U dva automobile, Slavko Beleslin, Vuk Rosandić sa sinom, Kubura, Sale Ignjatović sa sinom, neizbežni Milutin i moja malenkost sa pašom Encom. Prijateljski smo se izljubili i odmah počeli sa prozivanjem. Kubura i ja smo prozvali Vuka i Slavka da su gej ekipa i da treba da se voze zajedno do Novog Sada i mogu i da se maze u kolima. Greškom, u njihovom autu je zavrsio i Milutin, a kako mu je bilo zna samo on :). Do Novog Sada smo taman ispričali jedni drugima šta ima novo i popili po par piva na  pumpama. Tu smo sreli i nekoliko Delija i izljubili se sa njima. Često se srećemo po pumpama u Srbiji, bratski izljubimo i podelimo uverenje da uzimamo još tri boda. Takvi smo mi Cigani, večita vera u pobedu. To nas je i dovelo do vrha Evrope i sveta. Nastavljamo dalje i na ulasku u NS prvo nailazimo na “kraljice noći”. Nafrakane, umorne i istrošene stoje kraj puta i sklanjaju pogled kada vide šalove i dresove, jer ni njima nije do zajebancije sa Delijama. Inače, načuli smo da je tarifa oko 10 eura, ako to nekoga zanima. Ulazimo u dobri, stari  Novi Sad. Naš grad, koji je uvek lep i za Zvezdaše otvoren. Dan je divan i sunčan, pivo je uradilo svoje i sve što nam treba je da pobedimo danas i zakucamo prvo mesto. Stajemo na raskrsnici da Vuk preda svom prijatelju neki plakat. Slavko je nasmejan, Vuk umoran, a Milutin uplašen. Ne smem ni da pitam šta se događalo usput.

Konačno krećemo ka stadionu, murija na svakom ćosku, incidenata nema, ali atmosfera i nije baš prijatna. Ne možeš da se opustiš kako treba, kad su "nindža-kornjače" svuda oko tebe. Nalazimo našu kapiju i ulazimo na stadion. Prvi put sam na ovom stadionu i ostajem bez teksta, toliko je lep. Udobna, meka sedišta, idealna mesta i fantastično ljubazni domaćini. Gomile lepih žena oko nas i vedra sportska atmosfera. U loži puno različitog sveta, od bivšeg predsednika Partizana Karadžića, preko našeg nasmejanog Lukića, do večitog dečaka  Jugovića. Bio je tu i legendarni Šestić i još neki veterani, kao i naša Uprava i veliki prijatelji Zvezde – Braja, Pjer, Steva, Mirko, Gole… Ipak, zvezda Lože bio je ležerni i smireni Bata Buturović, koji nam je svima bio pravi domaćin. Bili smo dočekani kao nigde u Srbiji.

Utakmica počinje, mi nosimo plave dresove, ispipavaju se snage, a “neko” odugovlači da Delije pusti na tribine. Valjda su tražili te čuvene praćke.

Tekma uzbudljiva, ali ne baš kvalitetna. Dali smo gol na pola drugog poluvremena i to je bilo dosta. Osećalo se da smo bolji i da ćemo pobediti. O tome smo pričali u poluvremenu sa predsednikom Lukićem, dok je Vuk jeo 48 ćevapa i Kubura dimio svoj tompus. Na početku drugog poluvremena, spektakl Delija. Cela tribina crveno-bela i pesma koja nadjačava Firmaše. Gde god da odu, Delije postavljaju domaći zadatak u navijanju svima, pa je tako bilo i u Novom Sadu. Posebno je bilo zanimljivo kada su pozvali ceo stadion. Izgledalo je kao da je  Vojvodina gost. Kao što rekoh, naš grad.

S A V I O – dugujem vam ovu priču, kako biste shvatili odkud takva naša ljubav prema ovom igraču. Na svakom gostovanju do sada imali smo običaj da Vuka pitamo – “Ko je ona dvojka?”, on kaže “Savio”, a mi “u b... sam ti stavio!”. I tako stalno iz početka, da je to postao naš lajt motiv i ulaznica za svakog novog člana i redovna porcija za našeg predobrog brata Vuka. Uglavnom sam ja zadužen za ovaj maltreat i sir Oliver, koji trenutno muze bikove, pa nije sa nama. Uz standardnog Vuka, ovaj put žrtva je bio Slavko, koji nije ni slutio šta ga čeka iza ćoska. “Ko je bre ova dvojka?”, – “Savio”, dalje znate. Imamo još jedan običaj, a to je da urlamo kao manijaci ime trenera golmana “Maksooooo”, sve dok nam ne mahne, pa smo to radili i u Novom Sadu.

Dakle, sve je bilo kao i uvek Maksa, Savio–stavio i nova pobeda Zvezde i novi korak ka tituli.

Posle utakmice, standardno drndanje, kordoni i sl. Otišli smo u grad na par piva, bilo je super. Bili smo srećni i nasmejani. Vratili smo se u Beograd punog srca, a neki i punog d…

Do OFK-e, sve vas voli Ivan.

P.S. Dok ovo kucam, na TV-u kao da su razočarani što nije bilo tuča i incidenata. Izvinite što se nismo poubijali. Ja sam “navijač”, pijem pivo i psujem, nadam se da me neće uhititi, pozzz…